Trening agilnosti

Savremeni sport kao i svaka druga stvaralačka oblast zahteva konstantno prikupljanje informacija, praćenje kao i kontrolu stanja, koje je neophodno s obzirom na specifičnu usmerenost i ciljeve koje zahteva savremeni sport. U situaciji kada se u sportu postavljaju sve veće potrebe za što boljom fizičkom pripremljenošćuu, sportista primenom odgovarajućih trenažnih planova i programa razvija i održav funkcionale i motoričke sposobnosti merdevine za koordinaciju.

Kondiciona priprema je složen i sveobuhvatan proces primene različitih programa za razvoj i održavanje funkcionalnih i motoričkih sposobnosti i morfoloških karakteristika sportista. Osnovni zadatak svih programa je unapređivanje treniranosti i sportskih rezultata razvijanjem opštih, bazičnih i specifičnih sposobnosti i osobina koje su preduslov za uspešno obavljanje trenažnih i takmičarskih aktivnosti.

Kondicioni programi su nastali kao rezultat višegodišnjeg praktičnog iskustva trenera i saradnika u velikom broju različitih sportova, kao i primenjenih istraživanja o modeliranju i vrednovanju različitih postupaka kondicione pripreme (Malacko 2002, Matvejev 2000,Platonov 1997).

Agilnost je važna komponenta mnogih sportova koja u poređenju sa drugim fizičkim sposobnostima nije dovoljno dobro definisana. Pojam agilnosti za sve autore nema isto značenje. Kroz ovaj rad pokušaćemo da vam prikažemo kako su različiti autori definisali agilnost i kojim motoričkim sposobnostima merdevine za koordinaciju je najbliža, sve to da bi pokušali da nađemo zajedničke tačke svih autora.

Mnogi autori (Bangsbo, 1994, Verheijen, 1997, Tomas V  i sar., 2005) smatraju da je fudbal dominantno aerobno-anaeroban sport. Detaljnijim pogledom na fudbalsku igru uviđamo da postoje velika aerobna opterećenja igrača. U zadnjih nekoliko godina fudbal se sve brže igra što pokazuju mnoge analize fudbalskih utakmica.

Moderna tehnologija praćenja utakmica omogućila je trenerima jasniji uvid u aktivnosti igrača tokom utakmice, pa su treneri u mogućnosti da deaktiviraju neaktivne igrače i utvrde koji igrač najvise greši, što je dovelo do saznanja da slabo kondiciono pripremljeni igrači nisu u stanju da isprate kalendar takmičenja koji klubovi zahtevaju bez obzira na njihov kvalitet ili tehničke sposobnosti. Bez obzira sto su trenerima te činjenice poznate, ne radi se mnogo na menjanju kondicionih programa. Većina klubova u  fazi priprema primenjuje kondicioni program koji nije adekvatan, ne radi se dovoljno na komponentama snage, pre svega se misli na eksplozivnu snagu, uprkos činjenici da igrači, prema razliéitim podacima u literature, samo 9-11% vremena u utakmici provodi sprintajući (Bangsbo i sar, 2010: Reilly i Thomas, 2006) što iznosi 3 ili 5% ukupnog efektivnog vremena jedne utakmice (Ali I Farrally, 2006: Bangsbo, 2006: O Donoghue, 2008). Najveći deo vremena tokom utakmice igrači hodaju I kaskaju što je ujedno i dokaz za važnost kardio-vaskularnog sistema (vezni igrač hoda 4,0 km, lagano trči4,5 km, i sprinta 1,5 km plus ostala struktura kretanja daje da ukupno pređe od 11 do 13km, Verheijen, 2009). Moramo imati na umu da fudbaleri sprintaju svakih 90 sekundi, a svaki sprint u proseku traje od 2 do 4 sekunde te napravi preko 1000-1400 promena smera tokom utakmice, 600 — 800 različitih okreta, 20 do 30  različitih skokova, te 100 do 140 aktivnosti sa loptom (Mohr, Krustrup i Bangsbo 2009, Bangsbo, Norregaard i Thorso 2006, Rienzi i sar., 2000, Reilly i Thomas, 2005).

Sposobnost koja se najčešće manifestuje u takvim uslovima je agilnost (grc. Agilis – okretan, brz, žustar). Pozicija agilnosti u opštem motoričkom prostoru do sada je različito razmatrana. Agilnost se može posmatrati kao izolovana motorička sposobnost, ali zbog njene kompleksne i još uvek nedovoljno istražene strukture, te kognitivnih zahteva, agilnost je možda optimalnije gledati kao vrlo kompleksnu i otvorenu motomu veštinu (Jeffreys, 2006).

Agilnost kao pojam su različiti autori definisali na različite načine:

• Sposobnost brze promene pravca kretanja, (Gredelj i sar.,l975):
• Sposobnost ubrzavanja, usporavanja te brze promene pravca kretanja zadržavajući kontrolu kretanja i ne gubeći brzinu (Brittenham, 1996, Graham, 2000):
• Sposobnost promene pravca kretanja bez gubitka ravnoteže, brzine, snage i kontrole pokreta (Pearson, 2001):
• Sposobnost izvođenja brzih koordiriiranih i povezanih pravaca kretanja (Drabik 1996,):
• Sposobnost postizanja gibanja tipa: stani i kreni: a uključenje zaustavljanja, reaktivna-elastična gibanja i naglo ubrzanje, (Flisk 2000)
• Agilnost dozvoljava sportisti da reaguje na stimulus, startuje brzo i efikasno, da se kreće u pravom smeru i da bude spreman da promeni smer kretanja, ili da se brzo zaustavi sa ciljem izvđenja sportske tehnike brzim, glatkim, efikasnim i ponovljivim načinom(Verstegen&Marcello200l),
• Sheppard I Young(2006) su na osnovu višegodišnjeg istraživanja dali definciju da brza kretnja celog tela sa promenom brzine ili smera kretanja kao odgovor na stimulus, smatra agilnošću, ali kretanje ne treba samo da sadrži promenu brzine, ili smera kretanja, već mora da bude i otvorena veština, u kojoj je reakcija na stimulus uključena (sl.3).

U pojedinim sportovima konačni uspeh u velikoj meri zavisi od pravovremenih i brzih premeštaja tela u prostoru, tako je i u fudbalu. Prema mišljenjima stručnjaka za sportske igre i fudbal agilnost je jedna od najvažnijih motoričkih sposobnosti gledajući sa njenog doprinosa u ostvarenju vrhunskih sportskih dostignuća (Bompa, 1999., Graham, 2000). Neki stručnjaci smatraju da je fudbal sport disciplina agilnosti (Weineck, J. 1999.), dok se ostale sposobnosti i osobine, te različita tehničko-taktička znanja vrednuju sa mnogo nižim vrednosnim koeficijentima. Pozicija agilnosti u generalnom motoričkom prostoru merdevine za koordinaciju različito je razmatrana. Gredelj i sar. (1975) agilnost svrstavaju među sposobnosti koje su podređene mehanizmu za struktuiranje pokreta, u okviru kojeg se još nalaze koordinacijske sposobnosti i brzina alternativnih pokreta. Bompa (1999) tretira agilnost kao kombinovanu sposobnost temeljnih sposobnosti brzine i koordinacije. Takođe, agilnost uéestvuje u nastanku sposobnosti snage zajedno sa sposobnostima maksimalne jačine i maksimalne brzine.

U novije vreme se u literaturi koja tretira probleme kondicione pripreme (Pearson, 2001., Graham, 2000)  agilnost može pronaći u zajedničkom kontekstu sa sposobnostima brzine i eksplozivnosti (speed, agility and quicknes – SAQ). Verstegen i Marcello (2001) takođe u blisko strukturni i trenažni odnos stavljaju agilnost I koordinaciju, te ove dve sposobnosti nazivaju blokom koji ulepšava sportsko izvođenje. Upravo poslednja dva autora predstavili su i zanimljivu strukturu veza agilnosti s drugim komponentama pripremljenosti. Faktori od kojih agilnost u značajnoj meri zavisi su: koordinacija, mobilnost zglobova, dinamička ravnoteža, snaga, elastičnost, razvijenost odgovarajućih energetskih resursa, stabilizirajuća i potiskujuća jačina, brzina, stabilnost lokomotornog sastava i optimalne biomehaničke strukture kretanja. Isti autori predstavljaju agilnost kao sposobnost koja dopušta sportistima kretanje u željenom pravcu, spremnost napromenu smera i brzo zaustavljanje i izvodjenje kroz brze, taéne i precizne ponavljajuée pokrete. U gotovo svim naučno-istraživačkim radovima u kojima su autori pokušali da ocene povezanost agilnosti sa raznim motoričkim karakteristikama merdevine za koordinaciju., za procenu agilnosti su korišćeni testovi u kojima je mereno vreme, u koje su bili uključeni jedna ili više promena smera kretanja. Većina trenera smatra da različite motoričke karakteristike predstavljaju ,,fundament“ agilnosti, odnosno brzine promene smera kretanja, te da njihovo poboljšanje treningom ima pozitivan transfer na poboljšanje brzine promene smera kretanja (sl.2). Rooney (2005) navodi sledeće motoričke karakteristike koje su, po njemu, osnova agilnosti: relativna jačina, pravolinijska brzina, motorna koordinacija (tajming), ravnoteža (stabilnost), motorni programi (tehnika).

Pearson (2001) govori o četiri osnovna elementa agilnosti: ravnoteži, koordinaciji, programiranoj agilnosti (poznati uslovi gibanja) i randomiziranoj agilnosti (nepoznati uslovi gibanja). Gambetta (2001) dodatno proširuje broj komponenti od kojih zavisi manifestacija agilnosti, pa govori o: reakciji i prepoznavanju situacija, startnoj poziciji, startnom ubrzanju, važnosti prvog koraka u kretanju, ubrzanju, kontroli tela pri velikoj brzini, sustizanju i prestizanju protivnika, radu nogu, promeni pravca, izvođenju varki i izbegavanju protivnika, prostornom reagovanju i zaustavljanju. Sheppard i Young (2006) su kao rezultat kritičkog pregleda literature i naučnih istraživanja, predložili da brza kretnja celog tela sa promenom brzine ili smera kretanja kao odgovor na stimulus. Ova definicija povezanošću agilnosti i drugih motoričkih komponenti uvažava kognitivne komponente vizuelnog osmatranja I donošenja odluka koje doprinose ispoljavanju agilnosti u sportu, uključujući akceleraciju, deceleraciju, promeni smera kretanja kod izbegavanja protivnika, sprinta sa promenama smera kretanja sa ciljem ostvarivanja kontakta sa loptom, drugim igračem ili započinjanje kretanja celog tela kao reakcije na stimulus.

Neretko se o agilnosti govori u kontekstu prevencije sportskih povreda (Gambetta, 2001., Graham, 2001). Smatra se da sportista s izraženijom agilnosti lakše kontroliše svoje telo u urgentnim trenažnim itakmičarskim situacijama. Važno je u okviru ovog konteksta istaknuti da je u realnim sportskim takmičenjima visoka učestalost situacije agilnosti u značajnoj meri određena opsegom i tehničko-taktičkog znanja. Razvoj fudbalske igre u smislu povećanja dinamike, postavlja nove zahteve na razvoj specifične kondicije fudbalera. U tom kontekstu, agilnost je ta koja se inače smatrala primarnom motoričkom sposobnošću, ima sve značajniju funkciju u savremenom fudbalu. Zbog toga na tu sposobnost treba u kondicionoj pripremi posvetiti više pažnje, izborom onih operatora koji sadrže što više varijabilnosti, modela i dinamike tj. onih sadržaja koji se podudaraju sa situacijskim uslovima moderne fudbalske igre.

Treneri pokušavaju da uče sportiste kroz treninge agilnosti, tehnike promene smera kretanja i razna druga kretanja, kroz neka istraživanja koje definišu optimalni tehnički model, kako neko treba da prilagodi noge i telo ne bi li promenio smer, Young,Farrow(2006) su dali savet u vezi sa ovim:

• Identifikovati specifične kretne obrasce koje koriste uspešni fubaleri u igri
• Sprovoditi trening agilnosti pod vremenski ograničenim situacijama iz igre

Ovakav pristup fudbalskom treningu je proizašao iz strukturne analize trčanja unutar same utakmice. S obzirom na mogućnost konstrukcije sadržaja, trening agilnosti se može koristiti u svakom delu treninga. Integracija parametara kondicije, specifična biomehanika kretanja i tehnike baratanja loptom, ovaj način treninga čini u isto vreme i racionalnim i vrlo raznovrsnim merdevine za koordinaciju. Primenljivost na ovaj način osmišljenih protokola unutar treninga daje kvalitetnu podlogu za tehničko-taktički trening, trening specifične izdržljivosti i za samu igru. Za fudbalsku igru u kojoj je glavna karakteristika igre taktičko nadigravanje protivnika, potrebno je da se vežbe struktuiraju tako da od igrača zahtevaju dobru percepciju, brzo reagovanje, taktičko nadigravanje. Agilnost je kompleksna motorička sposobnost od koje zavisi individualna, grupna i kolektivna uspešnost u fudbalskoj igri. Kompleksna strukutura agilnosti i njen uticaj na uspešno izvođenje tehničko-taktičkih elemenata u fudbalskoj igri, opravdano je svrstavaju u elemente ključne za uspeh.

Izvor : https://socceroaza.wordpress.com,

Ponuda merdevine za koordinaciju fiksne, merdevine za koordinaciju podešavajuće i merdevine za koordinaciju dvostruke,

Dodatni popusti za klubove, uvek dostupan lager,

Posetite nas u Sportskom centru Pinki, ulica Gradski park br.2, Zemun ili pozovite na telefon 011 3771 538,

Dostava brzom poštom na teritoriji Republike Srbije,

Vaš Bma Trading d.o.o !